Sve više gradimo – sve manje radimo
Gradimo i radimo. Pravimo zgrade, bazene, granične prelaze. Uvozimo dinosauruse, žirafe i slonove. I sve je to, da se razumijemo za pohvalu. Dobro je da se zida. Ali od sve te prašine smo izgleda oslijepili. Ili nam je tako lakše.
Ne vidimo da je gradilišta sve više, a posla sve manje. Paradoksalno ali istinito. Broj penzionera pretekao je broj zaposlenih. Nezaposleni kao zombiji hodaju ulicama bez svrhe i cilja. Možemo im prepoznati lica – izgubili su i interesovanje i samopouzdanje. A kako i ne bi kad žive na račun penzije ili plate starih roditelja, kad nemaju svoj stan, ni svoj novčanik. Kad im se na diplome odavno uhvatila prašina.
Zaposleni čuvju svoje parče hljeba i ćutke trpe nepravde i poniženja.
Nezaposleni zavide onima koji rade i primaju platu – kolika god ona bila. Zaposleni u privatnom sektoru rukama i nogama grabe da pređu na državne jasle. Oni što rade u školama, bolnicama i policiji zavide radnicima elektro energetskog sektora. I tako u krug….
Izgubila se u putu razlika između ljekara i pekara, između inžinjera i majstora – jer se odavno izgubila razlika između diploma – one stečene mukom i kupljene za šaku para.
Izgubili smo se u vrtlogu sopstvenih laži i zavaravanja. I stalno mislimo da ne može biti gore. A stvarnost nas non stop demantuje.
Hercegovina press